Sta­nov­ni­ci iz­bje­glič­kog na­se­lja ,,Vru­ja” u Gu­si­nju već duže vri­je­me opa­sa­ni su bi­je­dom i ne­vo­lja­ma. U na­se­lju ži­ve 63 fa­mi­li­je sa 267 čla­no­va u kraj­nje ne­hu­ma­nim uslo­vi­ma. Da je ta­ko, go­vo­ri i či­nje­ni­ca da već oko dva mje­se­ca ne­ma­ju elek­trič­ne ener­gi­je, a na­se­lje je pre­pla­vlje­no sme­ćem, jer je ko­ri­to ka­na­la ko­jim pro­ti­če vo­da i uli­va se u Vru­ju, ne­pro­či­šće­no.
Da zlo bu­de ve­će, ovi ne­volj­ni­ci, iz­bje­gli svo­je­vre­me­no iz Bo­sne i sa Ko­sme­ta, pri­ti­snu­ti su i pro­ble­mom pa­sa lu­ta­li­ca, ko­jih, ka­ko is­ti­če pred­stav­nik na­se­lja Me­do Ka­nji­ža, ima vi­še od 50.
- Za nas je ov­dje cr­no da cr­nje bi­ti ne mo­že. Dok su bi­le sa­mo iz­bje­gli­ce ima­lo se re­da i zna­lo se šta i ka­ko. Do­bi­ja­la se po­moć, pla­ća­la stru­ja od stra­ne Ko­me­sa­ri­ja­ta za iz­bje­gla i ra­se­lje­na li­ca, ili dru­gih hu­ma­ni­tar­nih or­ga­ni­za­ci­ja i mo­glo se ži­vje­ti. Sad se tu na­tr­pa­lo i pre­na­tr­pa­lo, ne zna se ni ko ni oda­kle, pa mu­ke sti­sle sa sva­ke stra­ne, a ni­ko na nas gla­vu ne okre­će. Po­mo­ći ne­ma, stru­je ne­ma, pri­ti­slo sme­će i psi lu­ta­li­ce. Stru­ja je is­klju­če­na di­je­lu na­se­lja zbog du­go­va. Ta­ko je već vi­še mje­se­ci, a ne­ma na­zna­ka da će je po­no­vo uklju­či­ti. Ra­ču­ni ve­li­ki, čak i pre­ko 5.000 eura, pa ih ni­ko ne mo­že ni pla­ti­ti. Vo­da za ku­pa­nje gri­je se u ka­za­ni­ma. Stra­hu­je­mo od na­pa­da pa­sa lu­ta­li­ca i mo­gu­će za­ra­ze. Od ko­mu­nal­ne po­li­ci­je tra­ži­li smo da ne­što uči­ne, ali se ne ogla­ša­va­ju. Ima nas bo­le­snih, glad­nih i ne­moć­nih. Pre­pu­šte­ni smo sud­bi­ni. Dok­to­ru da ode­mo ne mo­že­mo, a i ne­ma­mo nov­ca za lje­ko­ve. Pri­mam 64 eura po­mo­ći i to je sve – iz­no­si svoj i pro­blem ovih sta­nov­ni­ka Me­do Ka­nji­ža.
Zo­ran To­mo­vić, iz­bje­gli­ca iz Pe­ći, ko­ji je po­put mno­gih, bje­že­ći od rat­nih stra­ho­ta, na­šao pro­ble­me ko­ji im sa­da na dru­ga­či­ji na­čin za­gor­ča­va­ju ži­vo­te. Bo­lest i ne­ma­šti­na ne do­zvo­lja­va­ju da čo­vjek od­mo­ri i mir­no za­spi.
- Naj­go­re je kad čo­vje­ka stig­ne ona na­rod­na ,,da­bog­da imo pa ne­mo”, kao što je nas ov­dje. Imao sam ne­kad li­jep ži­vot i ime­tak u plod­noj me­to­hij­skoj rav­ni­ci, ali sve to je osta­lo pu­sto da se ni do­ći ne mo­že. Stru­je ne­ma­mo, po­mo­ći ni­ka­kve ni od ko­ga, a mo­ra se ži­vje­ti. Ra­ni­je je bi­lo bo­lje. Do­bi­ja­la se od­re­đe­na po­moć u na­mir­ni­ca­ma i sred­stvi­ma za hi­gi­je­nu, odje­ći i obu­ći, sad ni­šta, da se kraj s kra­jem ne mo­že sa­sta­vi­ti. Pri­mam od 70 do 80 eura, u za­vi­sno­sti od kur­sa di­na­ra, na osno­vu mi­nu­log ra­da u Sr­bi­ji i to je sve. Ti­me ni lje­ko­ve ne mo­gu pod­mi­ri­ti. Od hra­ne je­dem ma­lo hlje­ba i mli­je­ka, ri­jet­ko i ne­što ku­va­no, jed­nom, even­tu­al­no dva put mje­seč­no. Ta­kav je ži­vot ve­ći­ne nas. Kad se to nov­ca pri­mi, mo­ra­ju se vra­ti­ti du­go­va­nja pro­dav­ni­ca­ma, ta­ko da ni­šta ne osta­ne. On­da po­no­vo po­zajm­lju­je­mo i za­du­žu­je­mo se i sve u krug. Za­hva­lan sam je­di­no Ban­ci hra­ne ko­ja mi je pro­šle go­di­ne, po­sred­stvom „Da­na”, do­di­je­li­la pa­ket hra­ne i sred­sta­va za hi­gi­je­nu –is­pri­čao je To­mo­vić.
N.V.